ђа

Сербский

Морфологические и синтаксические свойства

ђа̏(đа̏)

Междометие, неизменяемое.

Корень: -ђа-.

Семантические свойства

Значение

1. кось-кось! (возглас при подзывании к себе лошади или вола) ◆ У лимској долини коњи се вабе: ђа, ђа, ђа, ђа! Тројановић Сима, «Психофизичко изражавање српског народа…», Београд, 1935 г.
2. но (возглас при понукании лошади) ◆ Сутра ћемо ми зором на кола, па ђа у Карловце. Змај Јовановић Јован, «Певанија», Нови Сад, 1882 г. ◆ Узех узде од слуге па викнух: Ђа, куле! Шапчанин Милорад П., «Сањало», Београд, 1912 г.

Родственные слова

Ближайшее родство

Этимология

От тур. gâh, которое, в свою очередь, восходит к перс. gа̄h.

Фразеологизмы и устойчивые сочетания

• ђа̏ а̑мо, ђа̏ та̑мо